Balada o ćaćinom satu

Ča je jema, sat u malom džepu,
takvoga sata nima više niko.
Iz njeg' se vrime, razlilo ka' liko,
ka' vino ča je, uteklo svom čepu.

Kad' bi čaša zasta, da otare čelo,
i sat bi sta', i mudro bi muca'.
Nije jema' srca, da odbroji uru,
čovjeku ča sidne, da umoran ruča!

Na ćaćinom satu, briše se i gubi,
to vrim u zlatu, i ti prsti grubi.
To vrime u zlatu, taj led ča se kreće,
na ćaćinom satu, vratiti se neće!

Ćaća se moga' i bez sata snaći,
po icu maski, po jugu u zraku.
Ali more biti, ćutija se jači,
sa satom ča je svitlija u mraku!

Pričaju judi, starili su skupa,
sat je bio srce u ćaćinom tilu.
I nije se znalo, ča to šuška, lupa,
ča to tira naprid, vrilu krv kroz žilu!

Sve dok nisu oba, ostali bez glasa,
sve dok nije zemlja, rekla zadnje slovo.
Još se nije znalo, ča je puklo, stalo,
jer na njima sve je bilo još ka' novo!